25. 2. 2012.

Bukovski: Pertla



© Robert & Shana ParkeHarrison

Žena,
izduvana guma,
bolest,
strast,
strahovi koji te čekaju.
Strahovi tako mirni
da možeš da ih proučavaš
kao figure
na šahovskoj tabli.

Nisu velike stvari ono
što šalje ljude
u ludnicu…
Smrt koja ih čeka,
ubistvo, incest, pljačka, požar ili poplava.
NE.
Niz malih tragedija
je ono što ljude odvodi
u ludnicu.

Ne smrt voljenih,
već pertla koja pukne
iz čista mira.

Najveća prijetnja životu
je gomila tih prostih, običnih stvari
koje mogu ubiti brže od raka,
a koje su uvijek prisutne.

Registarske tablice,
porez,
istekla vozačka dozvola
ili otkaz na poslu.

Kad nešto radiš
ili kad ti nešto rade
žohari ili muve,
slomljeni naslonjač u sjedištu auta,
kad nemaš benzina,
kad imaš previše benzina.
Začepljeni sudoper,
pijani gazda,
kad predsjednika nije briga za tebe,
a guverner je lud.

Kad ti je prekidač za svjetlo razvaljen,
a dušek k’o bodljikavo prase,
105 dolara za par auto dijelova,
kad ti telefonski račun raste,
a tržište rada opada,
kad pukne lanac na vodokotliću
a svjetla na autu se ugase
i prednja i unutrašnja i zadnja
i mračnije je nego u paklu,
a duplo skuplje od toga.

Rane i urasli nokti
i ljudi koji insistiraju na tome da ti budu prijatelji.

To uvijek postoji i gore od toga.
česma što curi, Isus i Božić,
buđava salama, devet dana kiše,
avokado za 50 centi
i ljubičasta pašteta.

Da radiš kao konobarica na normu
da prazniš posude u bolničkim krevetima,
ili radiš u autopraonici,
ili kao perač suđa,
da kradeš torbice nemoćnim staricama,
ostavljajući ih da vrište na trotoarima
sa slomljenom rukom u 80-oj godini.

Iznenadna
dva crvena svjetla u retrovizoru
i krv u tvojim gaćama.

Zubobolja i 979 dolara za protezu
i 300 dolara za zlatni zub,
i Kina i Rusija i Amerika
i duga kosa i kratka kosa i bez kose,
i bez brade i bez lica.

Sa svakom puknutom pertlom
na sto puknutih pertli,
jedan čovjek, jedna žena,
jedna stvar
ode u ludnicu.

Zato, pazi dobro
sljedeći put
kad se sagneš da
zavežeš cipele.


Pertla
Čarls Bukovski

24. 2. 2012.

Mase


© Norman Rockwell

Svi ogorčeni, jadni, usamljeni ljudi s
osjećajem da su prevareni,
s osjećajem da su ih prevarile
silnice, optužuju život, optužuju
okolnosti, optužuju druge dok su
zaista ONI
savršeno neprobavljivi, pokorno
neizvorni, kukavički i tihi; utonuli
u samosažaljenju, ne učinivši
ništa dobro, oni još osjećaju
da su prevareni, pužući Zemljom
sa svojim pritužbama, svojim
mržnjama –
mrtvih očiju usred nigdine, ti
milioni ljudskih grešaka, idući
iz dana u dan i iz noći u
noć kroz svoje jalovo površno
djelovanje,
povrjeđuje samu Zemlju, povrjeđuje
sve, to traćenje
užas cijele te
uzaludnosti.


Mase
Čarls Bukovski

23. 2. 2012.

Everness


© Laurent Laveder


Svaka stvar postoji osim zaborava
Jer Bog – koji čuva u sećanju strašnom
mesece što behu, i one sutrašnje
što brine za metal – i zguru spasava.

Sve se već desilo. Bezbrojni odrazi
tvog lika ostaše u ogledalima
od zore do časa kad sunce zalazi.
Ostaće još mnogi. Dok vremena ima.

Sve što oko nas je sastavni je deo
kristala sećanja, koje svet je ceo;
mračni su njegovi hodnici beskrajni.

Vrata se zatvore kuda god da kročiš;
tek kad sunce zađe, s one strane noći
arhetip te čeka i predeo sjajni.

Everness
Horhe Luis Borhes 

17. 2. 2012.

Nema zakona protiv toga što oni čine


Rodney Smith

moj sused je dobar tip ali me totalno
zbunjuje:
ustaje veoma rano, odlazi na posao;
njegova žena radi, imaju dvoje slatke
dece;
predveče on stiže kući, ponekad vidim
decu, na trenutak i
ženu;
do 9 uveče sva svetla u njihovoj kući
pogašena su;
i njihovi se dani ponavljaju tako;
izgleda mi kao dovoljno inteligentan čovek
od preko 30 godina;
jedino objašnjenje za njegovu
šemu je da sigurno
uživa u svom
poslu
veruje u
Boga,
seks,
porodicu.

ne znam zašto
ali tamo kod njih
večito očekujem iznenadni
lom prozora
očekujem krike i psovke
da vidim svetlo i 3 ujutro
da vidim
flaše u letu
ali već 5 godina
njegova je šema ostala
ista.
zato se
umesto njega
ja brinem za one druge stvari
koje ne verujem
da ih njegova žena
obožava:
»Henk, već sam
bezbroj puta
mogla da zovem policiju
ali nisam.«

ponekad
dođe mi da ja zovem
pubove zbog njih
ali mislim da pubovi
ne bi razumeli moje
optužbe.

njihova crvena svetla
pale se i gase
bela lica u tamnoplavom:
»gospodine, nema
zakona
protiv toga što oni
čine...«

Zagonetka
Čarls Bukovski


To The Whore Who Took My Poems


Brassaï, Prostitute at Angle of Rue de la
Reynieand Rue Quincampoix
, 1933


some say we should keep personal remorse from the poem,
stay abstract, and there is some reason in this,
but jezus;
twelve poems gone and I don't keep carbons and you have my
paintings too, my best ones; its stifling:
are you trying to crush me out like the rest of them?
why didn't you take my money? they usually do
from the sleeping drunken pants sick in the corner.
next time take my left arm or a fifty
but not my poems:
I'm not Shakespeare
but sometime simply
there won't be any more, abstract or otherwise;
there'll always be mony and whores and drunkards
down to the last bomb,
but as God said,
crossing his legs,
I see where I have made plenty of poets
but not so very much
poetry.


To The Whore Who Took My Poems
Charles Bukowski

16. 2. 2012.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično


© Rodney Smith 

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
ko zna s čim sam se spajao
a nisam ga ni takao,
možda sam boravio i u svom životu
možda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe.
Sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik,
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.

I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz,
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.

Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.

Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.

Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je čudno čak i umreti…
jer ja se ne završavam.


Da li sam svuda gde su mi tragovi 
Mika Antić 

Čovjek je uvijek sam


contact by marielliott


I dnevni obrok samoće. Strani su mi i ljudi kojima je strana ljepota samoće. Oduvijek sam jedan dio mog svjesnog dana morao provesti sam. Bježao sam iz društva, otkidao dio vremena od nužnog odmora, čak i od življenja, da bih bio nasamo sa sobom. Bio sam spreman da podijelim s čovjekom tanku koricu kruha, ali sam teška srca dijelio moju sirotinjsku sobu. Kad smo neprestano s ljudima, upoznamo tuđu unutrašnjost kao ponutricu izlizane kese. Ali desi se da ne znamo što sami mislimo i osjećamo. U besprekidnom društvu istapa se naša ličnost. Da bismo saznali našu intimnu misao, da bismo načuli naš vlastiti glas, potreban je dnevni čas usamljenosti. I putovati treba sam. Putovati još s nekim znači nositi sa sobom jedan dio onoga što ostavljamo, oduzimati jedan dio čara onom nepoznatom čemu idemo ususret. Znači u isti mah otići i ostati. Lišiš se mogućnosti da budeš stranac. A koliko li ljepote i u tome: biti stranac! U nekoj molitvi koju bih sastavio da je svakodnevno upućujem nekakvom bogu, jedan bi stavak neminovno glasio: „Podaj mi, gospode, nasušni obrok samoće!” 

Poznajem i muke osamljenosti. Ipak, kad bih, u nekom hipotetičkom paklu, morao da biram između muke besprekidnog društva i muka besprekidne usamljenosti, mislim da bih, još i danas, izabrao ove posljednje. 

Jer velike usamljenosti padaju na nas fatalno, od njih ionako nema lijeka. One su valjda urođena stvar. Naše vrhunske radosti i naša crna beznađa okrutno su nesaopćiva. U časovima kad najviše trebamo neke prisne blizine, nje nema: ona je nemoguća. (I koliko li uzaludne patnje od toga!) U svome najprisnijem i najbitnijem, čovjek je uvijek sam. Nosimo oko sebe svoju samoću kao svoju atmosferu. Naše samo jezgro ovijeno je tankom no nesaderivom opnom koja nas od svega odvaja. Biće — mala tačka svijesti, okružena beskrajem ništavila. I, najzad, čovjek i umire sam.


Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica

Salvador Dali: Ništa mi nije




Ništa mi nije. Znam da je moja slava tu, zrela kao smokva sa Olimpa. Dovoljno mi je da stegnem zube i da žvaćem da bih joj osetio ukus. Nemam nikakav drugi razlog za brigu. A ipak, taj nemir raste a ja ne znam ni kud ide ni odakle dolazi. Ali on je tako snažan da me plaši. Evo šta mi je: ne postoji ništa čega bih se bojao, ali bojim se straha, a taj strah od straha izaziva u meni strah!

Ja sam genije
Salvador Dali 

13. 2. 2012.

Žak Prever: Barbara


© Kristina Lerner


Seti se Barbara
Celog tog dana pljuštalo je nad Brestom
Išla si razdragana
Rascvala ustreptala blistava
Po kiši
Seti se Barbara
Stalno je pljuštalo nad Brestom
I sreo sam te u ulici Sijam
Smešila si se
I ja sam ti se nasmešio
Seti se Barbara
A nisam te ni poznavao
A ni ti mene
Seti se
Seti se ipak tog dana
Ne zaboravi ga
Čovek što je stajao pod strehom
Zovnuo te
Barbara
I poletela si prema njemu kroz kišu
Rascvala ustreptala blistava
I bacila mu se u zagrljaj
Seti se toga Barbara
I ne zameri mi što ti govorim ti
Ja kažem ti svima koje volim
Čak i kad ih ne poznajem
Seti se Barbara
I ne zaboravi
Tu mudru i radosnu kišu
Na tvom srećnom licu
Taj srećni grad
Tu kišu po moru
Po brodogradilištu
Po lađi za Usan
Ooo Barbara
Kakva budalaština je rat
Šta je sada s tobom
Pod ovom kišom od gvožđa
Od vatre od čelika od krvi
I onaj što te stezao u zagrljaju
Strasno
Da li je mrtav nestao ili živ
Ooo Barbara
Stalno pljušti nad Brestom
Kao što je pljuštalo nekad
Ali to više nije isto i sve je sad uništeno
To je pogrebna kiša grozna i očajna
To više nije ni pljusak
Od gvožđa čelika i krvi
To su sada samo oblaci
Što crkavaju kô štenad
Štenad što promine
Vodenim strujama duž Bresta
I odlazi da gnjile negde daleko
Daleko strašno daleko od Bresta
Od kojeg sad nije ostalo ništa


Barbara 
Žak Prever

8. 2. 2012.

Žak Prever: Poljubi me


Jorge De Sousa - Flying into your arms   

To je bilo u jednoj četvrti u Gradu Svetlosti
U kojoj je uvek mrak i uvek zagušljivo
I zimi i leti tamo je uvek zima
Stajala je u stepeništu
On kraj nje a ona kraj njega
Osećao se sumpor
Jer to popodne uništavali su stenice
Govorila mu je
Ovde je mračno
I zagušljivo
I leti i zimi ovde je uvek zima
Božija zvezda ne svraća u našu ulicu
Mora da ima preča posla u bogatijim delovima grada
Zagrli me čvrsto
Ljubi me
Ljubi me dugo
Ljubi me
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada.
Ovde se umire od svega
Od toplote od zime
Ili se smrzavaš ili gušiš
Ovde vazduha nema
Ako prestaneš da me ljubiš 
Čini mi se umreću ugušena
Imaš petnaest godina imam petnaest godina
Oboje trideset
Sa trideset godina više nismo deca
To su godine kad treba da se radi
To su godine kada se ljubi
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada
Ljubi me.


Poljubi me 
Žak Prever 
Preveo Miroslav Karaulac

5. 2. 2012.

Žak Prever: ... Eto zašto


© Jacques Henri Lartigue

Mornar je ostavio more
lađa je ostavila luku
i kralj je ostavio kraljicu
i škrtac zlato
                                       ... eto zašto

Udovica je ostavila crninu
ludakinja ludnicu
tvoj osmeh moje usne
                                       ... eto zašto
Ostavićeš me
ostavićeš me
ostavićeš me
vratićeš mi se
udaćeš se za mene
udaćeš se za mene

Nož se ženi sa ranom
pljusak se ženi dugom
osmeh se ženi suzom
poljubac sa pretnjom
                                         ... eto zašto

I vatra se udaje za studen
i smrt se udaje za život
kao što se i ljubav udaje za život

Udaćeš se za mene
Udaćeš se za mene
Udaćeš se za mene.


... Eto zašto 
Žak Prever 
Preveo Miroslav Karaulac

Žak Prever: U moju kuću


© Rodney Smith


     Doći ćete u moju kuću
Uostalom to i nije moja kuća
     Pojma nemam čija je
Ušao sam tako jednog dana
     Nikog nije bilo unutra
Jedino je venac crvenih paprika visio na belom zidu
     Dugo sam ostao u toj kući
Niko nije došao
     Ali svakoga dana i svakoga dana
Čekao sam vas

     Nisam ništa radio
Mislim ništa ozbiljno
     Nekada izjutra 
Puštao bih životinjske krike
     Njakao iz sve snage
Kao magarac
     I to mi je godilo
Onda sam se igrao nogama
     Te noge su neverovatno inteligentne
Odvedu vas strašno daleko 
     Ako vam se baš ide strašno daleko
Međutim kad vam se ne ide nigde 
     I one ostaju kod kuće i prave vam društvo
A opet kad svira one igraju
     Bez njih ne možeš ni da igraš
Treba stvarno da si glup kako to samo čovek ume
    Pa da lupetaš takve gluposti
Jednom nogom u grobu a to znaju i vrapci na grani 
    A po čemu bi opet vrapci znali
Vrapci znaju kad znaju
    A ne znaju kad ne znaju ili kad su samo delimično obavešteni 
I šta svet uopšte zna o vrapcu 
    Sem toga on se uopšte tako i ne zove
To su ga ljudi samo tako nazvali
    Vrabac vrabac vrabac

Ta imena baš su čudna
     Martin Igo Viktor tako mu je bilo ime
Bonaparta Napolen tako se zvao
     Zašto tako a ne drugačije
Krdo bonaparti prolazi pustinjom
     Imperator se zove Deva jednogrba
Ima trkaći sto i konja sa ladicama
     Iz daljine kasa čovek ima samo tri imena
Zove se Tim-Tam-Tom a ni prezime mu nije veliko
     Malo dalje stoji bilo ko
Još malo dalje stoji bilo šta
     I konačno kakve to sve ima veze

     Doći ćeš u moju kuću
Ja mislim štošta ali u stvari samo na to mislim
     I kada uđeš u moju kuću  
Skinućeš se 
     I staćeš tako nepokretna i gola sa usnama crvenim
Crvenim kao venac crvenih paprika što visi na belom zidu
     I onda ćeš leći i ja ću leći kraj tebe
                    Eto
U moju kuću koja zapravo i nije moja kuća doći ćeš.


U moju kuću 
Žak Prever 
Preveo Miroslav Karaulac

Žak Prever: Vrt




Hiljade i hiljade godina
   Neće biti dovoljno
      Da iskažu
   Onaj tren večnosti
      Kad si me poljubila
      Kad sam te poljubio
Onoga svetlog jutra
   U parku Monsuri u Parizu
      Na zemlji
Koja se u zvezde računa.


Vrt
Žak Prever
Preveo Miroslav Karaulac

Žak Prever: Paris at night


match by vladochocolado

Tri šibice upaljene jedna za drugom u noći.
     Prva da ti vidim lice
           Druga da ti vidim oči
     Poslednja da ti vidim usta
I čitava tama noći da bih se setio svega toga
     Stežući te u zagrljaju.


Paris at night
Žak Prever
Preveo Miroslav Karaulac

2. 2. 2012.

Ruski roman


Portrait of Count Artemiy Ivanovich Vorontsov (1748-1813).
Fedor Rokotov 


Zamisli, nikad nisam mogla do kraja da pročitam nijedan ruski roman. Tako su teški... Pojavljuje se hiljadu lica, i na kraju ispada da ih je samo četiri ili pet. Ma naravno, taman počneš da se navikavaš na nekog gospodina koji se zove Aleksandar, ispadne da se zove Saša, pa onda Saška, pa Sašenjka, pa odjednom nekako grandiozno kao Aleksandar Aleksandrovič Bunjin, pa kasnije obično  Aleksandar Aleksandrovič. Taman se snađeš, a oni te opet zbune. To nema ni kraja ni početka: svaka ličnost izgleda kao cela porodica. Nećeš mi reći da to isto i tebe ne zamara?

Tunel 
Ernesto Sabato 

ŽAK PREVER: Pesma iz meseca maja


© Mario Giacomelli
Mazga kralj i ja
Umrećemo sutra
Mazga od gladi
Kralj od dosade
Ja od ljubavi

Parče krede
Na tabli dana
Piše naša imena
Vetar u jablanima
Zove nas po imenu
Mazga čovek kralj

Sunce Crne Krpe
Već nam je izbrisalo imena
Sveža voda iz travnjaka
Pesak iz peščanika
Ruža iz crvenog ružičnjaka
Put od kuće do škole

Mazga kralj i ja
Umrećemo sutra
Mazga od gladi
Kralj od dosade
A ja od ljubavi
U mesecu maju
Život je trešnja
Smrt koštica
Ljubav trešnjino drvo.

Pesma iz meseca maja 
Žak Prever